10 žena koje su vladale Srbijom

Možda ste ovde očekivali Miru Marković i Jovanku Broz, ali smo se mi odlučili za one o kojima se malo zna, a koje su za svoj, i narod svojih muževa, davale sve – pa i svoju decu.

10. Olivera Hrebeljanović

olivera
Nikada nije vladala Srbijom, nikada nije bila ni žena nekoga od srpskih vladara, ali se zbog svoje nesvakidašnje sudbine mora naći na ovoj listi. Olivera je bila najmlađa ćerka Lazara i Milice i rođena je oko 1373. godine. Nakon bitke na Kosovu, jedan od turskih uslova za Srbiju je bio da se Olivera uputi u Bajazitov harem. Uz sve ostale uslove, to je teška srca prihvaćeno. Legenda kaže da je put koji vodi ka Istambulu prekrivan ružama od strane naroda koji je bio svestan koliku žrtvu Olivera podnosi za svoj narod. Na samom dvoru, u haremu koji je brojao preko 100 žena, Olivera se uspela izboriti za Bajazitovu naklonost i bila jedna od četiri zakonite sultanove žene. Svoj uticaj na Bajazita, koji nije bio mali, koristila je kako bi pomagala svome bratu, despotu Stefanu, i srpskom narodu. Valjalo bi spomenuti da nikada nije prešla u islam. Godine 1402. se desio poraz Bajazita kod Angore, i on i Olivera padaju u zarobljeništvo mongolskog emira Tamerlana. Odatle je brat Stefan Lazarević otkupljuje 1403. Sve do njegove smrti 1427. bila mu je verni pratilac i savetnik na dvoru u Beogradu. Tačan datum njene smrti se ne zna, umrla je negde posle 1443. godine, a njeno žrtvovanje za svoj narod dugo je ostalo upamćeno… Na žalost, ne dovoljno dugo, jer se danas princeza Olivera i njena sudbina retko spominju.

9. Teodora Smilec

decani
Teodora, prva supruga Stefana Uroša III Dečanskog, bila je bugarska princeza. Njen otac Smilec je u periodu od 1292. do 1298. bio bugarski car. Za Dečanskog se udala još dok je on nosio titulu mladog kralja i upravljao Zetom. Godine 1314, nakon neuspele Stefanove pobune protiv oca, kralja Milutina, zajedno sa sinovima Dušanom i Dušmanom (Dušicom) prati oslepljenog muža u izgnanstvo u Carigrad. Tamo je Stefanova porodica, pod nadzorom vizantijskog cara Andronika II Paleologa, Milutinovog tasta, boravila sedam godina. Uz posredovanje srpske crkve, zatočenici se vraćaju u Srbiju i sve do Milutinove smrti ostaju u župi Budimlje. Dočekala je da njen suprug ponese kraljevsku krunu nakon dinastijskih borbi. Srpska kraljica je bila od januara do oktobra 1322. godine, kada je umrla. Sahranjena je u manastiru Banjska. Do nas je dospeo i njen prsten koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

8. Jelena Anžujska

JELENA-ANŽUJSKA
Ne može se svaka država pohvaliti da je među svojim vladarkama imala italijansko/francusku princezu (danas se dosta govori da je ona bila mađarskog porekla, ali se to sa sigurnošću ne zna). Jelena Anžujska je bila supruga kralja Stefana Uroša Prvog (sina Stefana Prvovenčanog, više o Nemanjićima možete pročitati 10 Vladara loze Nemanjića. Najverovatnije je rođaka Karla I, kralja Napulja i Sicilije, koga je u pismu nazivala rođakom. Princeza Jelena u Srbiju je došla oko 1250. godine, kada je mladi Uroš u njenu čast po čitavoj Ibarskoj dolini posadio stabla jorgovana, njeno omiljeno cveće. I sam vladar bio je svestan njenog političkog značaja, ali i njene nadaleko čuvene lepote, te joj se hteo umiliti dolinom jorgovana, koja se i danas prostire od Kraljeva ka Novom Pazaru. Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, obnovila mnoge srpske manastire i izgradila Gradac na Ibru. Malo je kraljica u istoriji Srbije koje su imale toliki uticaj na vođenje spoljne i unutrašnje politike u Srbiji. Uticala je na svoga muža i kasnije na svoje sinove, srpskog kralja Dragutina i srpskog kralja Milutina, da održavaju dobre odnose sa dalmatinskim primorskim gradom-državom Dubrovnikom. U vreme kada je kralj Stefan Dragutin zbacio svoga oca Stefana Uroša I Nemanjića sa kraljevskog trona 1277, i Srbiju podelio na tri dela – između sebe, svoje majke Jelene Anžujske i svog brata Milutina – Jelena Anžujska je suvereno zavladala velikim delom Srbije kao prava vladarka. Jedno vreme, ona je vladala oblastima Zete, Trebinja, Plava i gornjeg Ibara (u današnjoj Hercegovini i Crnoj Gori). Nakon smrti muža, zamonašila se u crkvi Svetog Nikole na Skadru, koji je takođe osnovala, gde je i umrla 1314. godine. Sahranjena je u manastiru Gradac. Legenda kaže da se tri godine nakon smrti u snu javila jednom monahu i da su po otvaranju njenog groba otkrili očuvano telo, nakon čega je proglašena svetiteljkom. Sa kraljem Urošem je imala četvoro dece: Dragutina, Milutina, Stefana i Brnču.

7. Olga Karađorđević

Kneginja_Olga
Kneginja Olgfa je bila udata za kneze Pavla. Rođena u dvorcu Tatoj kao prva od tri kćeri grčkog kneza Nikole i ruske Velike kneginje Jelene. Unuka Velikog kneza Vladimira, praunuka imperatora sve Rusije Aleksandra II. Kneza Pavla je upoznala jula 1923. u Londonu. Ubrzo su se verili i venčanje je bilo zakazano za ponedeljak, 22. oktobra u Beogradu. Interesantno je da je kum na venčanju bio vojvoda od Jorka, potonji engleski kralj Džordž VI. Sa knezom Pavlom i decom prognana je iz zemlje 27. marta 1941.  godine, nakon vojnog puča. U Atini su predati britanskim vlastima, koje su ih otpremile u Keniju, u nenaseljenu oblast, u džungli pored jezera Naivaša. Krajem avgusta 1942. muž njene sestre Marine, vojvoda od Kenta, izgubio je život u avionskoj nesreći. Kralj Džordž VI je od Čerčila dobio dozvolu da ona doputuje u Englesku. U januaru 1943. se vratila u Keniju i zatekla muža iscrpljenog od bolesti. Početkom juna, zalaganjem južnoafričkog generala Smatsa, dozvoljeno im je da napuste Keniju i presele se u Johanesburg. Tek u februaru 1948. vratili su se u Evropu, najpre u Ženevu, a zatim, od 1949, u Pariz. Odlukama raznih narodnih i sličnih sudova sve joj je u Srbiji oduzeto, proglašena je neprijateljem i zabranjen joj je povratak. A bila je žena čoveka koji je pokušao da izbegne najgore za svoj narod. Da li je bio u pravu ili ne, pokazaće vreme . Umrla je 1997. u Parizu, sahranjena pored muža i sina Nikole, da bi 2012. njeni posmrtni ostaci bili preneti na Oplenac.

6. Jerina Branković (Prokleta Jerina)

jerina
Tek se pre par godina počelo spekulisati o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković. Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a Jerina je zapravo u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu. Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurđa i Jerine razvije jaka ljubav. Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak. Imali su još i sinove Grgura, Stefana i Lazara, i ćerku Katarinu. Što se tiče Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva (O Smederevu i drugim tvrđavama Srbije možete čitati Tvrđave Srbije. Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni materijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo. Narod je svu krivicu za težak život tokom izgradnje Smedereva i pred sam konačan pad despotovine pripisao Jerini. Jerina je svoju ćerku Katarinu udala za grofa Urliha II, kako bi se oslobodila pritiska sa severa. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem. Ipak, mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Sultan joj je čak dozvolio da zadrži svoju veru. Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini. Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, posebno s obzirom na to da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju ćerku Oliveru za sultana u narodu zapamćena kao mučenica i svetica. Turcima ni to nije bilo dovoljno, nego su zatražili Jerinina dva sina Grgura i Stefana kao taoce. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi, koje su stigle prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni. Turska vojska je uprkos svemu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao. Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti najmlađi sin Lazar, tada već naslednik, i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković. Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.

5. Jelena Kantakuzin

jelena-kantakuzin
Jelena je bila bugarska princeza, sestra bugarskog cara Jovana Kantakuzina, i srpska carica, žena cara Dušana. Kao ženu najmoćnijeg vladara loze Nemanjića, pratile su je raznorazne priče i nagađanja. Iako je ovo možda najskladniji brak Nemanjića, car Dušan je ipak bračnu sreću skupo platio. On je jedini Nemanjić koji nije svetac, a kao jedan od glavnih razloga uzima se činjenica da je odveo ženu na Svetu Goru mada ni oceubistvo i uzdizanje Ohridske arhiepiskopije na rang patrijaršije nisu pomogli). Zvanično opravdanje za boravak carice Jelene na Svetoj Gori jeste činjenica da su bežali od kuge, ali ni to nije bio dovoljno jak razlog za narušavanje običaja i zakona Svete Gore. (Više o Svetoj Gori i njenim zakonima možete pročitati Zanimljivosti o Svetoj gori.) Katolički izvori mrze Jelenu Kantakuzin, a kako i neće kada je bila žena pravoslavnog cara osvajača. Mavro Orbin za nju kaže: „Perverzna dama, neprijatelj katolika“. Sa druge strane, prema vizantijskim izvorima, Jelena je bila verna i smerna žena koja je pratila muža u ratnim pohodima, na Solun i protiv Bosne. Neki izvori tvrde da je Dušan hteo da se rastavi od nje jer nije imala dece i 1336. je započeo pregovore o ženidbi ćerkom nemačkog cara Fridriha Lepog. Već u zimu 1336. ili u proleće 1337. Jelena je na sumnjiv način dobila sina Uroša, i tako učvrstila svoj položaj na dvoru. U više povelja Dušan pominje Jelenu kao „hristoljubivu“ i „blagodarovnu“. Mnogo je čitala i monasi po manastirima su za nju prepisivali mnogobrojne knjige. Nedugo posle smrti cara Dušana, carica Jelena se zamonašila kao monahinja Jelisaveta. I kao monahinja je nastavila sa političkim delovanjima. Tako je, aprila 1357. godine, bila prisutna i vrlo aktivna na državnom saboru u Skoplju, kada je, njenom zaslugom, Uroš dobio široku podršku vlastele, koja je podržala njega, a ne Simeona. Posle smrti sina Uroša, carica majka Jelena je, očekivano, izgubila svaku volju za životom. Odrekla se političke aktivnosti i podvrgla strogom isposničkom životu. Umrla je novembra meseca 1376. godine. Sahranjena je kraj cara Dušana, u njegovoj zadužbini, manastiru Sveti arhangeli kod Prizrena.

4. Natalija Obrenović

natalija
Natalija Petrovna Keško rođena je 14. maja 1859. godine u Firenci. Bila je rusko-moldavskog porekla. Otac joj je po poreklu bio iz Rusije, a majka iz Moldavije. Bez oca je ostala sa šest godina, a majka joj je umrla kada je Natalija navršila petnaest godina. Posle majčine smrti Natalija je sa bratom i dve sestre ostala da živi u Rusiji. Završila je devojačku školu u internatu za ćerke aristokrata u Parizu. Kada je imala 17 godina, Natalija se verila sa knezom Milanom Obrenovićem. Oni su se 17. oktobra venčali u Beogradu. Naredne godine rođen je prestolonaslednik Aleksandar Obrenović. Drugi sin Milana i Natalije, Sergije, umro je ubrzo posle rođenja. Godine 1882. Srbija je postala kraljevina, te je kneginja Natalija postala kraljica. Zbog Milanovog lagodnog života, odavanju kocki i brojnim neverstvima, kralj i kraljica počeli su se udaljavati jedno od drugog. Njihovi karakteri bili su različiti, ali i odnos prema vladarskim obavezama. Naime, dok je kraljica bila odgovornija i čvršća, kralj je neretko pokazivao neodgovornost i opušteniji odnos prema vlasti. Osim toga, kraljica Natalija bila je naklonjena Rusiji, a kralj Milan oslonac je tražio na strani Austrije. Brojne razmirice dovele su do toga da je 1887. godine kralj želeo da kraljica napusti Srbiju, uvidevši da mu ona može ugroziti položaj i politički uticaj. Dogovor je bio da kraljica ima pravo da leto provede u Srbiji, ali je potom morala da napusti zemlju na godinu dana. Godine 1888, po njenom povratku u Srbiju, kraljica Natalija i kralj Milan zvanično su se razveli. Kraljica se posle konačnog razlaza sa kraljem preselila u Bijaric u vilu „Sašino“. Tokom izgnanstva samo je povremeno viđala sina Aleksandra. Pošto je kralj Milan abdicirao 1889. godine i napustio Srbiju, vratila se u zemlju. U maju 1891. godine kraljica Natalija biva proterana iz Srbije. Kada je na vlast stupio kralj Aleksandar 1893. godine, odbila je da se vrati u Beograd. Ona se tek dve godine kasnije, tj. 1895, vratila u Srbiju. U zemlji je boravila samo kada u njoj nije bio kralj Milan. Povremeno se vraćala u Srbiju kako bi se viđala sa sinom. Međutim, uvidevši da se kralj Aleksandar zaljubio u njenu dvorsku damu Dragu Mašin, zaoštrila je odnose i sa sinom. Kraljica Natalija oštro se protivila sinovljevoj ženidbi sa Dragom. No, uprkos protivljenju majke, mnogobrojnih prijatelja i političara, 1900. godine kralj Aleksandar sklopio je brak sa Dragom Mašin. Kraljica Natalija prešla je u katoličanstvo 1902. godine i nije se više vraćala u Srbiju. Svoj imetak poklonila je Univerzitetu u Beogradu, a ne svom sinu. Godine 1903. ubijeni su njen sin kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin, a na čelo Srbije stupila je dinastija Karađorđević. Ono što je malo poznato jeste da je posle Majskog prevrata 1903. godine sva imovina porodice Obrenović pripala Nataliji Obrenović. Postala je veliki dobrotvor. Svojim testamentom velika imanja u Srbiji zaveštala je Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama koji su zadužbine Obrenovića. A jedan deo u novcu i umetničkim slikama odredila je živim potomcima Jakova Obrenovića, brata kneza Miloša Obrenovića. Kraljica Natalija je 1903. godine želela da imovinu u Srbiji pokloni porodici Jakovljević, ali oni nisu smeli da to prihvate iz straha od tadašnje dinastije Karađorđević, pa je tako više od 7.700 hektara šume dato Beogradskom univerzitetu. Sadržina testamenta nije poznata i o tome postoje samo nagađanja. Umetnine se nalaze po muzejima i privatnim kolekcijama. Ono što se sa sigurnošću može reći je da je sačuvan lični dnevnik kraljice Natalije.

3. Zorka Karađorđević

zorka-karadjordjevic
Kneginja Zorka je bila najstarija ćerka crnogorskog knjaza, kasnije kralja Nikole I Petrovića, i supruga Petra I Karađorđevića (kralj Srbije od 1903. do 1918. i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine). Rođena je 1864. godine na Cetinju. Na krštenju je, na dan Svetog Save, dobila ime Ljubica. Kum je bio srpski knez Mihailo Obrenović, koga je u Cetinju na krštenju zastupao državni savetnik Đorđe Đoša Milovanović (1813—1885). Bila je prvo od ukupno dvanaestoro dece crnogorskog kneza Nikole I Petrovića i kneginje Milene. Početkom 1883. na Cetinje dolazi knez Petar Karađorđević. Namera mu je bila da se na Cetinju oženi, zbliži sa Crnogorcima i da se tu doseli i živi sa porodicom. Zaprosio je mladu i lepu kneginju. Dolazak Petra Karađorđevića na Cetinje i njegova veridba s kneginjom Zorkom Petrović-Njegoš nije bila po volji protivnicima ovih dveju dinastija, ali je zato taj čin s radošću prihvatio srpski i crnogorski narod, koji je u krvnom srodstvu video najavljivanje buduće zajednice. U Cetinjskom manastiru 30. jula 1883. godine obavljeno je venčanje kneginje Zorke (koja je tada imala 19 godina) i Petra Karađorđevića (39 godina). Kneginja Zorka je Petru I Karađorđeviću rodila petoro dece: Jelenu, Milenu, Đorđa, Aleksandra i Andriju. Glavna preokupacija kneginje Zorke za života bila je da njen suprug postane kralj Srbije, te je stalno bila trudna u nameri da pretendentu na srpski presto ostavi što više potomaka. Umrla je 4. marta (16. marta) 1890. godine, na porođaju poslednjeg sina Andreje, koji je takođe preminuo nekoliko dana posle majke. U želji da pomogne svojoj supruzi, Petar I pozvao je lekare iz Beča, ali nesrećnoj kneginji nije bilo pomoći. Sve ovo je Petra navelo da promeni svetitelja zaštitnika porodice (o tome i o drugim manje poznatim činjenicama o Karađorđevićima možete čitati ovde: Zanimljivosti o Karađorđevićima). Umrla je sa rečima: “Biće kralj!”, misleći na Petra Karađorđevića, što se i ostvarilo 13 godina kasnije, nakon Majskog prevrata. Sahranjena je na Cetinju, kod manastira Sveti Petar, ali kada je izgrađen Oplenac, zadužbina kralja Petra I, preneta je tamo 15. marta 1912. godine. Iako je kratko živela, kneginja Zorka je ostavila veliki trag u istoriji kao spona Srbije i Crne Gore i kao majka jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića.

2. Draga Obrenović (Mašin)

draga
Rodila se 23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu. Otac joj je bio Panta Lunjevica, potomak poznate trgovačke porodice. Roditelji su počeli da joj traže priliku za udaju još dok je bila u školi. Njihov izbor bio je Svetozar Mašin, tridesetdvogodišnji inženjer. Draga ga nije htela. Zamišljala je da će se udati iz ljubavi, da će ta ljubav biti nalik njenoj prvoj i do tada jedinoj ljubavi prema Bogdanu Popoviću, jednom od naših najznačajnijih književnih kritičara, ali je na kraju udovoljila roditeljima. Za Svetozarom je išla priča da je alkoholičar i iako je bio dobar inženjer imao je skromnu platu. Draga Lunjevica i Svetozar Mašin venčali su se 1883. godine u beogradskoj Sabornoj crkvi. Posle venčanja svatovi su pozvani na igranku u bašti kod Narodne skupštine. Prisutni su hvalili nevestinu ljupkost, lepotu i mladost. Pričalo se da je u fijakeru tuda prolazio sedmogodišnji Aleksandar Obrenović, i da je mahao svatovima obradovan što vidi mladu. Brak Mašinovih trajao je tri godine. Živeli su skromno, Draga je pratila muža po terenima ili je, čekajući ga da se vrati s nekog istraživanja, živela kod svekra u Beogradu. Dece nisu imali, a po nekim svedočenjima Draga je jednom bila trudna. Svetozar Mašin umro je na terenu 1886. godine. Lekari su napisali da je umro od srčane kapi, a ljudi su pričali da je imao epileptični napad zbog velike količine alkohola. Draga se vratila svojoj porodici, živela je s majkom, braćom i sestrama u očevoj kući. Posle smrti oca preuzela je brigu o porodici. Njena penzija koju je primala nakon muževljeve smrti, i penzija koju je primala njena majka, bile su nedovoljne za pristojan život porodice. Da bi spasla porodicu nemaštine, iskoristila je dinastijske veze svog oca i postala je dvorska dama kraljice Natalije. Pratila je Nataliju i kada je bila proterana iz Srbije. U početku je njihov odnos bio veoma prisan, da bi zahladneo posle jedne posete kralja Milana Nataliji za koju je, izgleda Draginom krivicom, saznao ceo Beograd. Kralj Aleksandar upoznao je Dragu Mašin u Bijaricu 1894. godine. U bliži dodir s njom došao je posle davljenja u moru. Naime, 1895. godine, prilikom jutarnjeg kupanja u Toskanskom zalivu, iznenadna plima ugrozila je život kralja i ljudi iz njegove pratnje. Nakon toga kralj je zakucao na vrata sobe majčine dvorske dame i upitao je da li je strahovala za njega. Bio je to nedvosmislen znak da mu je stalo do nje i da očekuje da mu ta naklonost bude uzvraćena, bez obzira što je od njega bila starija dvanaest godina. Kada se ta veza produbila i krenula razvijati ka braku, pristalice Karađorđevića, ali i sam Milan, bili su protiv nje. Prvenstveno zbog razlike u godinama. Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, označivši novu politike da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Mesec dana posle venčanja kralj Aleksandar je objavio da je kraljica u blagoslovenom stanju. Francuski lekar Kol je, pod sumnjivim okolnostima, utvrdio trudnoću staru četiri do pet nedelja. Kraljica je počela da se goji. Ponašala se kao bremenita žena. Poslednjih meseci trudnoće dvor je bio prepun poklona za bebu. Za sledeći pregled pozvani su lekari iz Rusije. Prisustvovao je i Kole. Zaključak lekara bio je da „porođaj ne može da se očekuje”.
Tako je kraljica Draga, uz sve što su joj pripisivali, postala oličenje neplodnosti i najpoznatija nerotkinja naše prošlosti. Kako je nezadovoljstvo kraljevskim parom raslo, ovakav ishod nije bio od pomoći. Na kraju , 1903. je izvršen Majski prevrat u kojem su ubijeni i kralj i kraljica. Njihova tela su odmetnuti oficiri izmasakrirali i bacili sa balkona dvora. Šta su joj zamerali? Tačan odgovor bio bi: sve. Daleko od toga da je bila savršena, ali sve je prisutnije mišljenje da je narod neopravdano u njoj video krivca za lošu vlast kralja Aleksandra.

1. Marija Karađorđević

marija-karadjordjevic
Kraljica Marija, žena kralja Aleksandra I, bila je omiljena u narodu. Savremenici kažu da je ona bila sve što je narod u tom trenutku želeo od vladarke – dobra supruga, požrtvovana majka, vredna domaćica i dostojanstvena kraljica, koja je za svakoga imala blagu reč. Rođena je kao treće dete rumunskog kralja Ferdinanda. Rumuni u lukama na Dunavu i dan-danas goste iz Srbije oslovljavaju sa „kuskre“, što se prevodi kao „prijatelju“ i „prijo“, a sve zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karađorđevića. Bila je imenjakinja sa svojom majkom, ali je ubrzo dobila nadimak Minjon. Neki kažu da je to zbog toga što je bila ‘slatka kao minjon’. Drugi kažu da je nadimak dobila po nazivu opere koju je njena majka gledala neposredno pre nego što ju je rodila. Pored toga što je bila lepa, reč je bila o veoma obrazovanoj dami – školovala se po najprestižnijim školama, a osim rumunskog govorila je tečno engleski, nemački i francuski jezik, a posle udaje i srpski. Svadbi Aleksandra I i Marije 1922. prisustvovala je i delegacija iz Austrije, iako je pre samo 4 godine naša zemlja bila u ratu sa njom. Sa druge strane, delegaciji Bugarske bio je zabranjen dolazak na svečanost. Kraljica Marija i kralj Aleksandar uskoro su postali uzor za sve evropske kraljevske parove. Živeli su skladno i povučeno, a brak je krunisan trojicom sinova – Petrom, Tomislavom i Andrejem. Njenu sreću pomutila su dva događaja – atentat na kralja Aleksandra u Marseju 1934. i beg iz zemlje 1941 godine. Ispostaviće se da se nikada više u Srbiju nije vratila. U izgnanstvu je živela prilično skromno, neretko prodajući porodični nakit kako bi platila najosnovnije račune. Njen poslednji službeni snimak urađen je da bi se javnosti prikazala njena izuzetno vredna dijadema, koja je ponuđena na prodaju. U ratnim godinama, za kraljicu Mariju čulo je malo ljudi u okupiranoj zemlji. A ipak, ona je neumorno radila za njih – preko Komiteta Crvenog krsta, do kraja 1943. godine, zarobljenicima u logorima širom zaraćene Evrope upućeno je oko 7,5 miliona kilograma pošiljki, od čega oko 5,5 miliona kilograma hrane. Kako okupator ne bi saznao ko zapravo šalje pakete, kraljica ih je potpisivala kao Marija K. Đorđević. Malo je poznato da je bila veliki zaljubljenik u automobile, a i prva žena u kraljevini koja je imala vozačku dozvolu. Kraljica Marija umrla je u 61. godini. Opelo joj je po pravoslavnim običajima služeno u hramu Svetog Save u Londonu, koji je ona podigla. Sahranjena je u Vindzoru, blizu groba engleske kraljice Viktorije, svoje prabake. Njeni ostaci danas počivaju na Oplencu, u porodičnoj crkvi dinastije Karađorđević.

Zabranjeno preuzimanje i kopiranje sadržaja bez dozvole autora.
Kontakirajte nas na office@zabaviste.com ako želite da postavite naš text na vašem sajtu.

zabavistance

Autori B.B. & D.U.

1 Response

  1. June 28, 2016

    […] Žene koje su vladale Srbijom […]

Leave a Reply

Your email address will not be published.

You may also like...

Inicijalizacija u toku...